Месне заједнице Општине Лебане

0

Територију општине Лебане, чине 39 Месних заједница, и то;

1. БАЧЕВИНА – 

2. БОШЊАЦЕ – Ово село, највеће у општини Лебане , први пут се помиње у турском дефтеру 1516. године. Дугу историју Бошњаци потврђују средњовековни остаци нађени у његовом атару на месту званом „Селиште“. По легенди име је добило по четворици браће досељених из Босне чијим је настањивањем, на месту званом Старо село, на земљишту преко пута бошњачке цркве, село добило име Бошњаце, а по некима Бошњак.
Занимљива је прича да је село да би сачувало слободу и статус слободног  села у турско време слало представнике у Цариград да од порте траже потврду да су слободно село и да их нико не може подвластити.  До краја турске власти село је остало слободно, а по свршетку рата није плаћало аграрни дуг.
На улазу села из правца Лебана налази се, више пута онављана, црква посвећена св. Петки за коју се сматра да датира у средњи век. Најстарија школа на територији општине Лебане је Бошњачка школа из 1880. године сада у називу ОШ „Радоје Домановић“ мада је прва школа у Бошњацу још из 1860. године када је уз цркву саграђен први конак у којој
је била и имала црквено обележје.

3. БУВЦЕ – Бувце су засновали досељеници из разних крајева, али највише из пчињског и врањског краја. Досељавање је трајало од 1878-1912. године . Називи махала указују на насеља из којих потичу досељеници.

4. ВЕЛИКО ВОЈЛОВЦЕ – 

5. ГЕГЉА – 

6. ГОЛИ РИД – 

7. ГОРЊЕ ВРАНОВЦЕ – 

8. ГРГУРОВЦЕ – По неким мишљењима село је добило назив по Гргуру, сину деспота Ђурђа Бранковића ( 1427-1456), који је по налогу султана Мурата II ослепљен, и умро као монах у Хиландару 1459. године. Гргуровце или Вели Луг је 1516. године улазио у састав тимара. У ослобођене крајеве 1877/78. године, из Пчиње се у Гргуровце доселио велики број породица а по старешинама првих насељених породица који су постали родоначелници назване су махале. О животу првих досељеника сведочи податак да је „ … цела кућа је срезана од брвнара, има једну сувоту, којој на средини гори ватра, па на једној страни живи домаћин са својом чељади, а на другој му је коњ и друга стока“. Почетком XX века почиње развој села који је прекинут Балканским а онда и Првим светским ратом. Након рата су Гргуровце и околна села изашла потпуно опустошена и народ је почео да се организује. Крчили су шуме да би повећали обрадиве површине, повећавали сточни фонд, обнављали и градили куће. Велики број воденица је изграђен на обалама Шуманке. Отворена је и основна школа 1921. године. Развија се и домаћа радиност и израда предмета од конопља-кудеље и вуне. Отварају се и прве бакалнице. Развој је поново прекинут Другим светским ратом и новим страдањима. Опоравак креће успорено. Отварање фабрика у градовима запошљава велики број млађих људи, и на селу остају старији. Занимљив податак је да се од краја Првог светског рата па све до половине XX века у Гргуровцу и околним селима гаји свилена буба ради добијања свиленог конца. Гајење свилене бубе је престало са развојем текстилне индустрије у градовима.

9. ДОЊЕ ВРАНОВЦЕ – 

10. ДРВОДЕЉ – 

11. ЖДЕГЛОВО – 

12. КЛАЈИЋ – Клајић је брдско-планинско село разбијеног типа са становништвом досељеним из Пчиње. Народно тумачење двојако објашњава назив села. Према првом објашњењу, Клајићи су добили назив по запамћеном догађају када су убијени ( клани па Клајић) Турци, док се друго тумачење повезује са именом Турчина, пре ће бити Арбанаса, Клајићија који је некада управљао селом. Јасно је да прва везија чак и да је истинита представља народно довијање о имену села, док је друга, о постојању господара села, несумљиво тачна али теже прихватљива када је у питању његово име или можда његово презиме. У годинама након ослобођења од Турака је било и центар клајићке општине, у послератном периоду врло развијено село са водоводом, телефоном, амбулантом, поштом, школом, бензинском пумпом, самоуслугом, задругом, а данас село које се гаси. Организација Црвени крст основана је у овом селу 1913. године. У самом центру села је и црква Преображења. Недалеко од центра села, на оближњем брду где се верује да је била црква, налази се мањи објеката посвећен св. Петки.

13. КОЊИНО

14. КРИВАЧА – 

15. ЛЕБАНЕ – 

16. ЛИПОВИЦА – Липовица је планинско село разбијеног типа на административној граници са Косовом. У римско доба, овуда је водио пут од Царичиног Града према Скопљу и Новом Брду, због чега су овај простор покривала мрежа римских утврђења – кастела, чији остаци су били видљиви до почетка 20. века. Предпоставља се да је село настало у 14. веку, у време када је град Ново Брдо био значајан рударски и трговачки центар, а чији остаци се данас налазе на двадесетак километара од села. Турски пописи из 16. века бележе густу насељеност села Липовице и Веље Главе, који су имали статус дербенда, односно становници села су били ослобођени плаћања царског пореза у замену за стражарење на путу и његово одржавање. У другој сеоби српско становништво се повукло на север, а Турци су у опустеле крајеве населили Арбанасе из северне Албаније. Први насељеници су дошли почетком 1881. године из Пчињског краја и Пољанице. У годинама после ослобађења, па све до Првог балканског рата, становници су се бавили пољопривредом и борили против упада Арнаута с оне стране Гољака. Храм Светог Оца Николаја је освештен 26. јуна 1915. године на празник светог Архангела Гаврила – Горешњак, који се и данас празнује као сеоска слава.

17. ЛУГАРЕ – 

18. ЛАЛИНОВАЦ – 

19. МАЛО ВОЈЛОВЦЕ – 

20. НОВА ТОПОЛА – 

21. НОВО СЕЛО – 

22. ПЕРТАТЕ – 

23. ПЕТРОВАЦ – 

24. ПОПОВЦЕ – Поповце је једно од врло старих села, на путу Лебане-Липовица. По предању, име села дошло је од попа који је опслуживао средњовековну црквицу која је била на месту данашње цркве. Поповачко кале подигнуто је највероватније у раном византијском периоду са функцијом да служи за заштиту трговачких каравана и војних формација на путу од Цариграда или Дубровника до Ниша и даље. У ослобођене крајеве 1877/78. године, из Пчиња се доселило велики број породица, а по називима места из којих су дошле, назване су махале. Данас, Поповце дели судбину осталих насеља, чији се број становника смањује. Село је подељено у шест махала. Има школу , амбуланту и новосаграђену цркву.

25. ПОРОШТИЦА – 

26. ПРЕКОПЧЕЛИЦА – Прекопчелица је подигнута на нижој дилувијалној тераси Пусте Реке , на југоисточној периферији пусторечке области. Село се налази на саобраћајници која је још под Римљанима и у доба ране Византије спајала Царичин Град са Лебаном преко Веље Главе и планине Гољак спуштала се у долину Јужне Мораве и Криве Реке. Према легенди, место на које је настало село, било је под густом храстовом шумом у чијим дупљама је било много пчела. Пут из Царичиног Града за Лебане, а од њега други у правцу Мрвеша, водио је кроз ову шуму преко моста пуног пчелица па одатле Прекопчелица. По попису из 1879. године, Прекопчелица је имала 29 кућа и 203 становника, од којих је 35 Арбанаса. Црква у Прекопчелици посвећена летњем св. Николи, подигнута је за време Турака 1873. године на старом црквишту. У црквеном дворишту, ограђеним зидом, поред капије са западње стране, постоји зграда у којој је била прва Прекопчелачка школа. До 1910. године била је покривена каменим плочама. Иконостас старе цркве у овом селу пренет је у цркву Св. Илије код Царичиног Града где се и данас налази. Висок звоник цркве је озидао , према запису на самом звонику, Јованча Илић из Ивања 1905. године , а фасаду Стаменко Радоњић из Каменице. Црква је живописна. Као најстарију, до изградње других, користили су је досељеници Горње Јабланице и Пусте Реке. Парох Петар Цветковић јр скоро десет година венчавао досељенике, крстио њихову децу и вршио опела. Он је при том мењао стара породична презимена досељеника, уписујући нова – по њиховим дедовима, што је код каснијих покољења уносило забуну о породичном пореклу.

27. РАДЕВЦЕ – 

28. РАДИНОВАЦ – 

29. РАФУНА – Рафуна се налази југозападно од Лебана, село разбијеног типа, груписано по махалама. Рафуна је добила назив од имена арбанашког господара села Малић Рафуне. Пре тога била је засеок села Шилово у називу Тумарце. Данашња линија разграничења је одређена судским пресудама 1912. године. У атару села се налази црква, подигнута на темељима некадашње средњовековне Тумарачке цркве. Насељавање данашњег становништва је почело после 1877/78. године . Досељеници су били из Врањске Пчиње, Пољанице, Клисуре и Криве Реке код Гњилана.

30. СВИЊАРИЦА – 

31. СЕКИЦОЛ – 

32. СЛИШАНЕ – Село Слишане је насељено на највишој дилувијалној равни испод саме Петрове горе, која чини границу пусторечке области. Махале, као скуп збијених кућа, су му разбацане по околним брежуљцима, али углавном око пута који води у село из правца Лебана. Пут се даље рачва према Бучумету и Гајтану, па се може рећи да је ово село друмског типа. Село су населили углавном досељеници Власине, Доброг поља и Црне Горе. Махале носе имена насеља из кога су први досељеници дошли или родова који су се први населили. Први споменик налази се у трговачкој књизи у ХV веку. По наредном тумачењу село је добило име по томе што се вода на овом месту слила, када је по легенди свињар градио водовод за Царичин Град. Друга верзија делује реалније. Турци су ово село, са ханом и џамијом звали Шилш-хан што су Срби изговарали Слишан. По траговима који се налазе у атару села, може се рећи да поред остатка водовода за потребе Царичиног града, постоје и трагови старих цркава из доба средњовековне Србије, што доказује да је ова област била насељена у то време. На самом врху Петрове Горе, налази се црква посвећена Св. Петру, која је обновљена на темељима старије цркве. У њеној непосредној близини налази се стена, са удубљењем овалног облика где се на Пертовдан ( 12. јул) коље жртва у стоци, јунац или ован, раније во или јелен. О стени се зна да „ се у њој крије неки зао дух“. Након ослобођења од турске власти, Слишане је постало седиште општинске власти од 1884. до 1955. године за села Слишане, Гајтан, Дренце, Леце, Петровац, Ображда, Боринце, Мајковац, Свињарица и Бачевина. Село има водовод изграђен још 1937. године. Слишанчани су као и остали Пусторечани, печалбари.Преко лета, о пољопривредним газдинствима брину старији чланови породице док млађи иду на рад ван села. Миграција становништва је изразита. Становништво се сели према већим градски центрима ( Београд, Ниш, Лесковац).

33. ТОГОЧЕВЦЕ – 

34. ЋЕНОВАЦ – 

35. ЦЕКАВИЦА – 

36. ШАРЦЕ – 

37. ШИЛОВО – Шилово се налази на десној обали Јабланице, 5 км узводно
од Лебана, на самом магистралном путу Лебане-медвеђа. Шилово сепојављује у турском попису 1516. године.
У време арбанашког ширења остало је компактно српско село без арбанашког насељавања почему је названо
и „Каурско Шилово“ што на турском значи Српско Шилово.

38. ШТУЛАЦ – 

39. ШУМАНЕ – Шумане као и Шилово, представља старо српско село у које се нису насељавали Арбанаси. Једно од највећих села у општини Лебане. Црква у Шуману је грађена првих година након ослобођења од Турака, на гробовима погинулих војника у рату против Турака 1876/78. године. Посвећена је св. Великомученику Прокопију. На тај дан је велики сабор у дворишту цркве. Према народном предању, у прошлости је Шумане имало назив Доња Јелашница по реци Јелашници, данашња Шуманка. Назив Јелашница је по великом броју стабала јове коју су мештани назвали јела, којих и данас има поред реке. У време турских пописа Доња Јелашница има и назив Шумане добијено због шума које су временом посечене и претворене у пашњаке и ливаде. Настанак села, по предању, се везује за велике сеобе током аустро-турских ратова после којих се насељавају досељеници са подручја Косова. Ради веће сигурности насељавали су забитије брдске пределе. Након ослобађања од Турака 1877/78. године, у село су се доселиле и породице из Врања. Велики број мештана Шумана и околних села је страдало у Првом и Другом светском рату. Развој и индустријализација Лебана утицала је да велики број становништва са брда сиђе поред долине реке Шуманке.

Подели:

О аутору

Powered by themekiller.com